Национална Ревија

МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ

Захвала

Ваша Светости господине Иринеју, Ваша Преосвештенства, часни оци, поштовани пријатељи,

И пре Светог Саве, утемељитеља самосталности Српске православне цркве, ми смо били Срби, јер од њега знамо да смо Срби. Српска православна црква сачувала нас је као народ кроз сва искушења векова и историје. Када прва институција, коју можемо звати и народом, одликује некога, онда је то, изнад сваког признања, обавеза над обавезама. Ту обавезу у овој захвалности осећамо господин Мишо Вујовић и моја маленкост.
Господин Мишо Вујовић је ово одличје заслужио чувањем, брањењем и спасом српске, а тиме и своје душе у своме ауторском раду посвећеном Србима и у издавачкој делатности „Принцип Преса“ посвећеној највишим националним вредностима и њиховом представљању у иностранству. Ревија Србија нам открива лепоте Србије и племенитост наших људи.
О делању моје маленкости не бих говорио, јер није упутно, нарочито што при том мислим ко је све пре мене могао добити ово одличје са толико часним именом: Свети деспот Стефан Лазаревић.
Ако мислимо, а шта друго можемо, на тешка и најтежа времена српске историје, у којима је и епски и историјски најтеже оно послекосовско, и ако тражимо прве људе достојне тих времена, онда нам је најпрвља мисао о деспоту Стефану Лазаревићу, кога зовемо и Високи, јер је био не само дорастао приликама времена, већ се уздизао изнад њега, као што се деспотова кула уз Манасију уздиже изнад свега до тада сазиданог у Србији. Спасавао је Србију, спасавао је Цариград, и спасао душу за векове, што га је и посветило.
Имао је он великих челника и храбрих војсковођа, али му је најумнији челник био Константин Философ. Са њим је створио Ресавску школу која ће својим књигама староставним сачувати народ.
У својој историјској сарадњи са Мађарима деспот Стефан је ушао у најпрестижнији витешки Ред Змаја, који одређује и његов грб.
Моје, не баш тако ново презиме, чије порекло не знам, обавезује ме према прецима и потомцима, а ево и према Ордену Светог деспота Стефана, који примамо у његовом Београду.
Мој и наш Вук у „најславнијем часу свога живота дојакошњег“ захваљујући се у Јени на титули доктора филозофије, казао је прве стихове Почетка буне на дахије.Па да и ја ову захвалу завршим стиховима, јер ми деспота Стефана поимамо као великог песника, што је и био.

ПОМЕНИК

Мисли моја, мој у глави црве
Зар почиње све од четрес прве

И зар до ње ничег било није
Ни нас самих, а ни историје

Грло моје, загрцни се, реци
Зар су ништа били наши преци

Слутњо моја, шта ли нам се спрема
Има ли нас кад Немање нема

Коби вечна, где је српско лице
Ако није олтар Студенице

Зебњо тајна, постала си страва
Шта је свето ако није Сава

Историјо и ближа и даља
Зар за ништа дајеш Светог Краља

Свете лозе зар су ладолежи
Што Милутин у Софији лежи

Нису л’ доказ да ми нисмо лањски
И Дечани и Стефан Дечански

Задња надо, шта се иза крије
Шта је силно ако Душан није

Коме ли нас доказујеш фреско
Пут Лазара кроз Царство Небеско